Пређи на главни садржај

Ко је Исус и зашто је толико важан?

Усамљена фигура која представља Исуса хода ка изласку сунца и посматра пространи пејзаж са удаљеним људима и кривудавим стазама, симболизујући тајну његовог идентитета и његов дубок утицај на човечанство.

Ко је Исус?

Човек? Пророк? Син Божји или сам Бог? Има ли у њему заиста нешто посебно?

Он је био угаони камен који су градитељи превидели, одбацили су га стручњаци за Тору, камен о који се човечанство спотакло. А ипак је постао најпознатија личност која је икада живела на Земљи. Његов живот и његово учење поделили су човечанство на три велике авраамске религије.

Шта је толико посебно у ономе што је учинио за човечанство? Како се то догодило и зашто? Хајде да сазнамо.

Слуга обећан одавно

Око 700 година пре Исуса пророк Исаија је описао будућег Божјег „Слугу“. Обратите пажњу какву је снагу обећао.

( Isaiah 42:1-4 )
( Isaiah 42:5-7 )

Слуга који не виче није био оно што су људи очекивали од спаситеља. Његова моћ долазила би из благости и из мисије шире од једног народа: „светлост народима“. Исаија је писао у време рата и изгнанства, када је нада била крхка, и ови стихови су постали једно од најдрагоценијих обећања у јеврејским списима.

Без бонуса

Сада Исаија описује читав пут Слуге, а изненађује колико обично почиње.

( Isaiah 52:13-15 )
2И као изданак пред њим је израстао,
и као корен из земље сухе.
Није имао красоте ни изгледа;
ни да буде виђен ни пожељан.
( Књига пророка Исаије 53:2 )

Ово је срж приче: Исус је дошао без бонуса. Библија не даје опис његовог лица или раста, а Исаија каже да ништа у његовом изгледу није било намењено да привуче масу. Унакаженост у 52,14 описује шта му је учинио крст, а не његов уобичајени изглед. Није имао громогласан глас, ни краљевску палату, ни богатство, ни војску. Све што је постигао, постигао је љубављу, истином и смиреношћу. Зато његова прича и данас стиже до људи који немају никаквих бонуса: до сиромашних, превиђених, обичних. Ако сте се икада осећали незапажено, погледајте како је он започео.

Презрен, а ипак носи наш бол

Међу кумранским свицима налази се примерак Исаије стар више од 2.000 година, тако да су ове речи сигурно записане пре Исусовог рођења.

( Isaiah 53:3-6 )
( Isaiah 53:7-9 )
( Isaiah 53:11-12 )

Исаијини „многи“ и „преступници“ смо сви ми. Слика је о Ономе који бира да стане тамо где стоје страдални и да понесе оно што они не могу. Рани хришћани су ово поглавље читали као указивање на Исуса, а многи јеврејски читаоци разумели су га као опис Израела. Можемо га једноставно пажљиво читати и пустити да нам говори.

Краљ из Давидовог рода

Још два обећања употпуњују слику: праведан краљ из Давидове породице и камен који ће градитељи одбацити.

( Jeremiah 23:5 )
( Psalms 118:22-23 )

Градитељи су тесали камење за угао зграде, оно које држи два зида заједно. Одбачен камен који постаје управо онај који све држи је запањујућа слика, написана много векова пре Исуса. Певали су је ходочасници на путу ка Јерусалиму, тако да су је сви у његово доба знали напамет.

Рођен без привилегија

Исус је рођен у Давидовом роду, а ипак у јаслама, и одрастао је у Назарету, селу које је мало ко приметио. Лука прича да су пастири, најскромнији сведоци, били његови први посетиоци. Ево како су га његови суседи видели годинама касније.

( Matthew 13:55-57 )
( Matthew 8:20 )

„Столарев син“ био је начин да се каже „тачно знамо ко си“. Њихова привикнутост постала је препрека. Исти Исус није имао сопствени дом. Рођен у сиромашној породици, провео је око тридесет година у тихој безначајности пре почетка јавне службе.

Камен о који су се многи спотакли

( 1 Peter 2:6-8 )

Петар, један од Исусових најближих пријатеља, ово је написао након што је и сам видео одбацивање, и цитира исти псалам о углавном камену који смо већ срели. Они који су се спотакли нису били зликовци; очекивали су другачијег Месију.

Камен који је поделио свет

Ево зашто је један човек поделио свет. Три велике вере воде порекло од Аврахама, и свака другачије одговара на питање „ко је Исус?“. Јудаизам га не прихвата као Месију и још чека да Месија дође. Ислам га поштује као пророка и као Месију и очекује његов повратак, али не прихвата да је он Син Божји нити да је умро на крсту. Хришћанство га исповеда као Сина Божјег и Спаситеља. Тако су његов живот и учење поделили човечанство на три велике авраамске религије, а одбацивање је и данас међу нама.

Оно што хришћане задивљује јесте да је ово било унапред речено. Списи које Јевреји и хришћани деле, Стари завет, већ су рекли да ће обећани слуга бити презрен и одбачен, као што смо видели у Исаији 53 и Псалму 118. Исаија је чак назвао и ко ће се спотаћи, а Јован, и сам Јевреј, казује да се то догодило:

( Isaiah 8:14-15 )
( John 1:11 )

Израел и Јуда били су управо народ који је најдуже чекао. Исус је туговао због тога, али његове последње речи овде нису збогом:

( Matthew 23:37-39 )

Пророци такође обећавају дан признања, када ће одбачени коначно бити виђен онаквим какав јесте:

( Zechariah 12:10 )

Дакле, за хришћане подела није пораз. Била је део приче од почетка, а прича није завршена. Можемо поштовати своје ближње свих вера и ипак их нежно позвати да погледају поново. Па ко је он према Библији? Ево њеног властитог одговора, понуђеног као дар на размишљање, а никада као захтев.

Ко је он заиста

1У почетку је био Он – Реч, и Он – Реч је био са Богом. Он – Реч био је Бог. 2Он је у почетку био са Богом.
3Све је његовим посредством постало и ништа што је постало није постало без њега.
14Реч је постала тело и настанила се међу нама. Видели смо његову славу, славу коју има од Оца као јединорођени Син пун милости и истине.
( Јован 1:1-3,14 )
( Colossians 1:15-17 )
( 1 Timothy 3:16 )

Јован је написао своје јеванђеље као очевидац, Павле је писао цркви у Колоси, а редак у 1. посланици Тимотеју можда је рана хришћанска химна. Тројица писаца, једно уверење: сам Створитељ ушао је у људски живот, са свом његовом глађу и сузама. Павле је писао Колошанима из затвора, што његово поуздање у Исусову величину чини још упечатљивијим. „Првенац“ овде значи први по рангу и части, а не први створени. Зато хришћани називају Исуса Сином Божјим.

Највећи је изабрао најниже место

( Philippians 2:6-8 )
( John 13:3-5 )
( John 13:12-15 )

У Исусово време прање ногу био је посао најнижег слуге, а ученици су се управо препирали ко је највећи. Филипљанима 2 показује његов избор да се одрекне краљевске удобности; горња соба показује како је тај избор изгледао у пешкиру и умиваонику. Величина се у његовом царству мери тиме колико је ко спреман да се сагне.

Служити и праштати

( Mark 10:45 )
34Исус је говорио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ Затим су војници бацали коцку за његову одећу да би је поделили међу собом.
( Лука 23:34 )

Маркове речи потичу из Исусовог властитог објашњења његовог живота. Лукине потичу са самог крста, где је онај коме се чини неправда молио за милост за оне који му је чине. Љубав која прашта својим џелатима реткост је у сваком добу.

Шта је учинио и зашто

( Colossians 1:13-14 )
( Colossians 1:18-20 )
16Јер Бог је тако заволео свет, да је свог јединорођеног Сина дао, да ко год поверује у њега, не пропадне, него да има вечни живот. 17Бог, наиме, није послао Сина да суди свету, него да се свет спасе његовим посредством.
( Јован 3:16-17 )
8Али, Бог је показао своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас док смо још били грешници.
( Римљанима 5:8 )

„Мир крвљу његовог крста“ значи да је Исус свој живот дао добровољно и да је његово васкрсење трећег дана показало да смрт нема последњу реч. За хришћане је ово средиште читаве приче: сам Бог плаћа цену да би допро до нас. Многи људи на крст гледају само као на трагедију; ови писци су у њему видели највећи чин љубави у историји. Обратите пажњу на мотив у сваком стиху: не гнев, не дужност, већ љубав, понуђена док смо још били далеко од њега.

Уздигнут

( Philippians 2:9-11 )

Онај који је дошао без бонуса добија највеће почасти, не силом, већ од Оца. Смирење никада није била слабост, и није се завршило на крсту; то је све време био пут Краља. Свако колено које се савија слика је радосног признања, супротност одбацивању са којим се суочио на почетку.

Отворена врата

После свих ових векова, питање ко је Исус остаје најличније питање које неко може поставити. Добродошли сте да полако читате јеванђеља, постављате своја питања и да се сами уверите. Исус никога не гура. Он једноставно позива. У последњој књизи Библије он не обара врата. Он куца и чека да му их отворимо изнутра, када будемо спремни.

( Revelation 3:20 )
Нови српски превод (NSP)