Пређи на главни садржај

Улога охолости и истинске вере

Човек са понизношћу посматра грозд који расте на бујној лози, што симболизује Исусово учење да права вера и духовни плод долазе из наше повезаности са Богом, а не из наших достигнућа или гордости.

Сви желимо да се осећамо поштовано и вредно. То је природно и налази се у корену нашег самопоштовања. Охолост је блиска рођака те жеље. Расте када желимо да други примете шта смо урадили и шта смо постали. Није чудо што Библија тако често говори о охолости. Склони смо да те стихове читамо брзо и да претпостављамо да се односе на неког другог. Погледајмо то нежније и изблиза. Ево три кратка стиха за почетак:

32Ако си будаласт био себе уздижући,
ако ли си сплеткарио,
руку на уста стави.
( Приче Соломонове 30:32 )
5јер он обара оне који станују високо,
насеље уздигнуто он руши,
он га руши на земљу,
он га срозава у прашину.
( Књига пророка Исаије 26:5 )
17да би човека одвратио од недела
и сакрио охолост од њега.
( Књига о Јову 33:17 )

Обратите пажњу на последњи. Бог људе „чува од охолости” и то чини тако што им говори изнова и изнова, као брижни родитељ.

Две врсте поноса

У свакодневном животу ту реч користимо на два начина. Један је критичан: „овај човек је био превише охол да би помогао”. Други је топао: „Браво, тако сам поносан на тебе!” Други се често чује у породицама, где родитељи подстичу децу да иду даље и расту. Ево уобичајених дефиниција:

  1. Осећање дубоког задовољства које произлази из сопствених достигнућа, достигнућа оних са којима смо блиско повезани или из особина и поседа који су широко цењени.
  2. Свест о сопственом достојанству.

Радост због дететовог успеха је добра ствар и ништа у Библији то не обесхрабрује. Библија упозорава на једну одређену врсту охолости: уверење да сам „ово урадио сам и да ми нико не треба”. То је охолост која се ослања на нас саме уместо на Бога и на друге:

10Бахатост једино раздор изазива,
а мудрост је код оних који примају савет.
( Приче Соломонове 13:10 )

Шта Бог говори о оваквој охолости

Стихови у наставку описују како Бог одговара. Приметите да се више ради о удаљености него о казни. Када се ослањамо само на себе, остављамо Му мало места:

12Онда они запомажу, а он се не одазива
због поноса злобника.
( Књига о Јову 35:12 )
28Ти избављаш кротак народ,
а узносите гледаш да обориш.
( 2. Књига Самуилова 22:28 )
6Узвишен је Господ али гледа пониженог,
а бахатог надалеко препознаје.
( Псалми 138:6 )

Апостол Јаков објашњава зашто се Бог противи охолости: зато што жели да нам да више.

6али даје већу милост. Зато Писмо говори:
„Бог се супротставља охолима,
а понизнима исказује милост.“
( Јаковљева 4:6 )

Цар који је рекао: „Ја сам ово учинио”

Пре него што донесемо било какав закључак, погледајмо једну причу. Навуходоносор је био моћни цар Вавилона. Имао је узнемирујући сан, а пророк Данило му је објаснио да га Бог упозорава. Данило је додао љубазан позив:

27Зато, о, царе, нека ти мој савет буде угодан: реши се својих греха чинећи правду, и својих безакоња милошћу према сиромасима, да би се продужило твоје благостање.“
( Књига пророка Данила 4:27 )

Прошла је читава година, година стрпљења. Онда је једног дана, док је цар гледао преко свог града, рекао:

30цар рече: „Није ли ово велики Вавилон, који сам подигао својом силном моћи себи за царску престоницу, на славу свога величанства?“
( Књига пророка Данила 4:30 )

Упозорење се обистинило готово одмах:

31Речи су још биле на царевим уснама кад је сишао глас с неба, говорећи: „Одлучено је за тебе, царе Навуходоносоре: одузима ти се царство. 32Прогнаће те из људског друштва, и боравиште ће ти бити међу пољским зверињем. Хранићеш се травом као говеда, и седам ће времена прећи преко тебе, док не увидиш да Свевишњи влада над људским царством, и да га даје коме хоће.“
( Књига пророка Данила 4:31-32 )

Навуходоносор је изгубио све на шта је био охол. Али погледајте како се прича завршава. После тог времена подигао је поглед и разумео ко стоји иза његових достигнућа:

34Када се то време навршило, ја, Навуходоносор, подигао сам своје очи према небу и разум ми се вратио. Тада сам благословио Свевишњег, славећи и величајући онога који живи заувек.
Јер његова је владавина вечна владавина,
а његово царство траје од нараштаја до нараштаја.
35Сви становници земље
ништа не представљају;
он чини шта хоће
с небеском војском
и са становницима земље.
Ништа не може да заустави његову руку,
или да му каже: „Шта то радиш?“
37Сада ја, Навуходоносор, славим и узвисујем небеског цара, чија су сва дела истина, а путеви правда; он је онај који може да понизи оне који ходе охоло.
( Књига пророка Данила 4:34-35,37 )

Цар је научио нешто драгоцено и његова част му је враћена. Можда исту поуку можемо научити нежније, једноставно размишљајући о његовој причи.

А шта је са нашим трудом?

Већина нас нису цареви. Али често кажемо: „Ову кућу сам изградио својим рукама”, „Ја сам покренуо ову фирму” или „Ја сам победио у овој трци”. Зар није разумљиво да будемо поносни када смо се напорно трудили око нечега што нам је било важно, као што су добар посао, јака породица или трка?

Наравно да труд има значај. Али мудри писац Проповедника приметио је нешто о животу како он изгледа с наше стране: резултати не зависе само од наше вештине и труда.

11Размишљао сам и видео да под капом небеском:
брзи не побеђује у трци
ни јаки у боју;
мудар не добија хлеба
ни паметан богатство;
најученијем не следује наклоност.
Сваког стигну и време и догађаји.
( Књига проповедникова 9:11 )

Успех никада није потпуно у нашим рукама. А Исус додаје утешну мисао. Чак ни најситнији детаљи живота не измичу пажњи Оца:

29Зар се не продају два врапца за један новчић? Ипак, ни један од њих не пада на земљу а да то дозволи ваш Отац.
( Матеј 10:29 )

Значи ли то да наша достигнућа нису заиста наша? Исус одговара сликом чокота и лоза. Лоза не ствара свој живот. Она га прима од чокота, а род расте из те повезаности. Он исту мисао понавља двапут, другим речима, да је не пропустимо:

4Останите у мени и ја ћу остати у вама. Као што лоза, сама од себе, не може да доноси род ако не остане на чокоту, тако ни ви не можете да доносите плод ако не останете у мени.
( Јован 15:4 )
5Ја сам чокот, а ви сте лозе. Ко остане у мени и ја у њему, тај доноси много плода, јер без мене не можете ништа чинити.
( Јован 15:5 )

Ово није речено да би наш труд изгледао мали. Значи да су наше способности, идеје и снага дарови. Библија то јасно каже:

17Немој тада да кажеш у своме срцу: ’Својом силом и снагом својих руку сам стекао себи ово богатство.’ 18Сети се да ти Господ, Бог твој, даје снагу да стичеш богатство, да испуни свој савез за који се заклео твојим оцима, као што је то данас.
( 5. Мојсијева 8:17-18 )

Вера: ослањање на Бога

Охолост каже: „Ово сам урадио сам.” Вера каже: „Хвала Ти, без Тебе ово не бих могао.” Вера је поверење, а поверење нежно заузима место ослањања на себе:

5У Господа поуздај се свим срцем својим
и немој се ослањати на мудрост своју.
6Мисли на њега на својим путевима
да би твоје стазе учинио равним.
( Приче Соломонове 3:5-6 )

Оно заузима и место бриге. Када престанемо да све носимо сами, налазимо мир који нас изненађује:

6Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и искањем са захвалношћу изнесите своје молбе Богу,
( Филипљанима 4:6 )

И даје нам нови начин да славимо. Слободни смо да се радујемо свом раду и да поделимо заслуге:

31Зато, било да једете, пијете или чините нешто друго, све чините Богу на славу.
( 1. Коринћанима 10:31 )
31Баш као што је написано: „Ко хоће да се хвали, нека се хвали Господом.“
( 1. Коринћанима 1:31 )

Зато прихватимо своја ограничења без стида и утешимо се знајући да се можемо ослонити на Исуса. Он иде с нама кроз сваку тешкоћу. Када нам охолост шапуће да све морамо сами, можемо одговорити: постоји Неко коме можемо веровати.

Нови српски превод (NSP)